Ih, more. Nema nista lepse nego suncan dan, lezaljka, zanimljiva knjiga. Odmor jednom recju. Dobro, to je idealno resenje ali ni moje nije lose. Nas cetvoro, lezaljka ( na kojoj sam doduse vrlo malo lezao jer sam jurio klinke po ceo dan) lep suncan dan, zanimljiva knjiga (koju sam naravno samo poceo). Ovo je bio nas prvi pravi odmor kao cetvoroclana porodica. Kakva je to promena u odnosu na ranije odmore. Ne 360 stepeni nego 5000 stepeni. Ranije smo Nina i ja blejali po kaficima do sitnih sati. Zezali se, isli po restoranima, probali lokalne specijalitete svakodnevno, spavali do podne. A SAD…. Prakticno se nista ne menja u odnosu na normalnu, kucnu rutinu. Ustajanje vrlo rano, odlazak na dorucak, tamo se jurimo u krug svo cetvoro, kao ja pokusavam da citam novine popijem kafu. Onda se dalje jurimo oko vode, pa tako u krug. Redovno spavanje, sto je meni potpuno strana stvar. Ali pravi odmor, mozak sam ugasio prvi dan odmora. Jedno sam ga ukljucivao za izuzetno bitne stvari, tipa da li da veceras jedemo ovo ili ono, ili da li imam vremena da popijem jos jedno pivo na plazi ili cu da ga popijem kad dodjem kuci. A sve ostalo, djenja. Nista. Ni posao, ni kuca ni ostali svakodnevni problemi a ni poker. Mada moram da priznam da sam poneo laptop sa sobom i da sam odgledao par videa cisto onako da mi mine zelja. Kad krenu da me svrbe dlanovi. Obecao sam sebi da necu igrati nijednu ruku za vreme odmora ali nisam nista rekao u vezi gledanja videa.

Juce (petak 12 sept) sam se vratio i posle onog pocetnog klasicnog ludila, otpakivanje, sredjivanje itd, nisam vise mogao da izdrzim. Morao sam da upalim racunar i da vidim sta ima novo na forumima, da update-ujem sve programe i da se polako pripremim za vecernju (tako zeljno ocekivanu) sesiju. Sesija je bila dobra, prvih par sati sam igrao, po mom misljenju vrlo dobar poker, onda mi je koncentracija malo pala sto je naravno rezultiralo da odigram par ruku poprilicno lose. Ai sve u svemu, ja sam vrlo zadovoljan prikazanom igrom i rezultatom. Pri kraju veceri sam imao vrlo zanimljivu temu sa jednim od odlicnih domacih poker igraca. Naime, pokrenulo se pitanje razloga. Zasto neko u opste igra poker? Igra je poprilicno asocijalna, sedis satima ispred racunara, lupas glavu odredjenim matematickim formulama, pokusavas da provalis ostale igrace za stolom i naravno nemas vremena ni za sta i ni za koga drugoga. Zasto je onda pola planete poludelo za ovakvom igrom? Malo sam razmisljao o tom pitanju ali i o tome sta je sve potrebno da bi se uspelo u ovoj igri. Kakav je prilaz potreban da bi neko bio uspesan igrac pokera? Ima toliko razlicitih ljudi, toliko razlicitih mentaliteta, toliko razlicitih pristupa bilo kojem problemu ali koji je “najbolji” pristup da bi se uspelo u pokeru. Da bi dobili taj odgovor prvo bi trebali da se vratimo na osnovno pitanje a to je “A zasto ja igram poker?”. Cak je i Brian Towsend posvetio par minuta ovom pitanju. Biti dobar igrac pokera zavisi od toliko mnogo faktora. Ova igra je izuzetno specificna bas iz razloga sto na prvi pogled izgleda totalno bezazleno i jednostavno a kad se udje u dubinu, tek se onda vidi koliko je igra komplikovana. Nije za dzabe i izreka “five minutes to learn, lifetime to master”. E sad, ako se ima za cilj finansiska dobit, onda igrac nece imati dovoljno jaku motivaciju za ucenjem. Ozbiljan student ove igre MORA da provodi stotine sati citajuci, gledajuci druge igrace, ili stotine sati proucavajuci svoju igru, traziti gde gresi, u kojim situacijama pravi velike a u kojim male greske. Mora da razgovara sa boljim i iskusnijim igracima od sebe, po mogucstvu vrhunskim online pro igracima, jer samo tako se dobija iole objektivna slika svoje igre. Tu je, u stvari, problem sa ovom igrom. Poker je vrlo subjektivna igra. Svako od nas ce da zapamti u detalj sve ruke kad smo imali 16 outa, i kad naravno nije dosao ni jedan. Ili kad smo usli all in sa 80-20 ili sa jos vecom razlikom i naravno da je slepac izvukao 1-outer ili 2-outer ali malo je ljudi koji zapamte ruke kad su prevideli nesto ili napravili velike greske ( koje nisu toliko vidljive, iz razloga sto nisu mnogo kostale). Sad cu da pokusam da objasnim sta zelim da kazem ovde. Naime, nisu sve velike greske vrlo skupe. Cesto se prave velike greske a da pritom ne izgubimo vise od 1BB, Ali je to greska zato sto smo objektivno mogli da tu ruku pobedimo, ili smo mogli da je odigramo mnogo agresivnije i da uzmemo protivniku mnogo vise para. Ili smo mogli da odigramo ruku drugacije i da ne ostetimo svoj imidz za stolom. Kako mogu sam da vidim da li sam pogresio i gde sam pogresio i kolika je moja greska? To je problem i zato treba cesto raspravljati o rukama, postovati ih na forumima, pitati iskusnije igrace itd. Ali tu se postavlja pitanje, koliko je ljudi stvarno spremno da prihvati da je negde pogresio i da prihvati cinjenicu da je neko bolji ili iskusniji igrac od njega samog? Ali da stvarno prihvati. Ja znam za sebe da ponekad ne zelim da prihvatim. I da mi je potrebno vremena da razmislim o odgovoru koji sam dobio i da vrlo cesto na kraju prihvatim svoju gresku. Ali to nije zato sto sam ja ovakav ili onakav covek, nego zato sto ja hocu da budem najbolji sto mogu da budem u ovoj igri. To je moj cilj. NAJBOLJI MOGUCI. A sad da li je to 100NL ili 5000NL to mi nije mnogo bitno. Naravno, bilo bi divno da mogu da igram 5kNL regularno, jer bi to onda znacilo da mogu sebi da priustim mnogo lepih a vrlo skupih stvari. Da se vratim na temu. Greske koje se stalno prave za stolovima mogu da budu ogromne, velike, srednje, mali i nebitne. Ali sasvim sam siguran da bez ozbiljne kontrole svoje igre (na razlicite nacine) niko nece biti u stanju da uoci i da samim tim popravi svoju igru. A to je cilj, zar ne? Jer ako se igra perfektan poker,novac dolazi sam po sebi. Osim naravno ako se desi situacija gde smo mi deseti igrac na svetu a za stolom su i prvih devet.
Ono sto mozda zelim da kazem ovim tekstom, je da treba biti ono sto englezi kazu “ being humble” znati svoje vrednosti ali ne biti previse siguran u sebe jer ako govorimo o pokeru a to mozemo da prebacimo i na zivot onda znamo da je tu uvek neko ko je bolji ili iskusniji od nas. I svojom arogancijom ili svojim neprihvatanjem sopstvenih vrednosti ( najcesce preuvelicavanjem) mi jednostavno gubimo toliko mnogo +EV, jer niko ne zeli da pomogne tipu koji ne zeli da cuje bilo koju vrstu kritike. A najbitnije je, po meni, treba znati da se pita za pomoc, i da to nije lose nego cak sjajno!
Mozda sam se malo odmakao od osnovnog pitanja ali mi je bilo bitno u ovom trenutku da dobro objasnim svoje misljenje. Osnovno pitanje sam postavio sebi, i za sebe sam nasao odgovor a mislim da bi svako trebao da se pita. Cesto pricam sa kolegama poker igracima, i vrlo cesto dolazi do situacija kad neko od njih krene da prica kako je prihvatio da pomogne nekome da bude bilji igrac a da je apsolutno svestan da taj igrac nema nameru da bude bolji igrac nego hoce da zaradi vise novca igrajuci poker. To je vrlo zanimljivo. Neko zeli da mu se pomogne al on sam ne zeli pomoc. Nego zeli da neko igra za njega a da on samo skuplja zaradjeno, heheh. Steta. Jer ce taj iskusan igrac pre ili kasnije da okrene ledja svom “studentu”. A onda ce tek student da shvati koliko je para propustio da zaradi. Takodje nije ni dobro ni pristojno oduzimati nekome njegovo vreme a da se pritom ne ulazi u to nesto 100%.
Toliko za danas, nadam se da nisam bas mnogo smorio.

Pozdrav

Mighty Serb